Памјат

СТРАДАЊЕ МИЛУТИНА ЈАЊУШЕВИЋА (1896–1941), УПРАВНИКА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У САРАЈЕВУ ПРЕД ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
У јами и забораву
Као херцеговачки момчић, пребегао је 1914. у српску војску и преживео голготу кроз Албанију. Из Грчке је завршио на Кембриџу, а после школовања се вратио у отаџбину. Препородио је Народно позориште у Сарајеву и постао један од угледних тамошњих Срба. То му је 1941, одмах по успостављању хрватске окупационе власти, дошло главе. Убијен је у Јадовну 25. јула. Данас нема спомена ни споменика ни у Сарајеву ни у Српској. Исправимо то

Пише: Сандра Кљајић
Фото: Приватна архива

У Сарајево се доселио, а вјероватно и први пут крочио тек по завршетку факултета, почетком двадесетих година прошлог вијека, али се његово име понајвише везује за тај град. Најпознатији је као управник сарајевског Народног позоришта од 1930. до 1941. године, а у јавно доступним подацима о њему, прилично штурим, наведено је и да је прије тога био професор историје и географије у Другој мушкој гимназији у том граду.
Ипак, како истиче његова унука Ирина Ђорђевић, Милутин Јањушевић је био много више од тога.
– Прије свега, био је свим срцем предан друштву – каже она, кћерка Милутиновог сина Зорана.
О Милутиновом животу данас свједоче бројне фотографије и документи, десетак дописница из логора, Албанска споменица и један дневник. Ирина их чува са посебном љубављу и пажњом.
Милутин је убијен двадесет година прије њеног рођења и све што Ирина зна о неким дијеловима његовог живота је из прича чланова породице, а највише из онога што је њена бака Невенка Јањушевић, Милутинова супруга, записала у свом дневнику.
– Дневник је бабушка почела да води када сам се 1961. родила ја, њено прво унуче. Записивала је и историјске и догађаје у вези са нашом породицом, али и своја сјећања на дједу. Сачувано је неколико свезака и у једној од њих су записи о Милутину – појашњава Ирина.
Према крштеници, Милутин је рођен 27. септембра 1896. године у Великој Гареви, у општини Гацко, постојбини многих чувених Срба. Неки од њих ће пар деценија касније постати нераскидиви дио његовог живота. Рођен у сеоској породици, као дијете живио је тежачким животом, али је био веома добар ђак. Зато га, након што је завршио основну школу, родитељи шаљу у Мостар у гимназију, односно тадашњи конвикт.
Милутинова мајка убрзо умире, а прије него што је успио да заврши гимназију почиње Први свјетски рат.
– За Милутина и његовог оца Ђоку, као српске патриоте, није долазило у обзир да ратују на страни аустро-угарске војске. Да не би били мобилисани, заједно са дједовим млађим братом Пером побјегли су у Црну Гору намјерни да се придруже српским добровољцима. То је био веома тежак пут, али успјели су. Знам да су сва тројица била у истој јединици и да су 1914. били у Србији. Наредне године почело је повлачење и мој прадјед, дјед Милутин и Перо успјели су да пређу Албанију. Међутим, прадјед је остао је у Плавој гробници – прича Ирина.
У Грчкој су француске и енглеске лађе преузимале младе војнике и одвозиле их у Француску и Енглеску на школовање.
– Тако су и Милутин и Перо, који су остали сами, завршили у Енглеској, у Кембриџу. Дјед је наставио школовање у гимназији, а послије и на факултету. Услови за школовање били су одлични. Живјели су у камупсу. Не само што су се школовали, већ су се бавили и спортом, учествовали у раду културних друштава... Дјед је тамо често одлазио да гледа представе, можда је одатле и потекла његова љубав према позоришту. И поред свега, туговали су за својом земљом. Бака је записала да су српски студенти за Енглезе приређивали представе, а на крају би пјевали пјесму „Тамо далеко” и плакали – каже Ирина.

САРАЈЕВО

По завршетку школовања, Милутин се вратио у домовину – у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, тачније у Босну и Херцеговину. И Перо је завршио школовање на Кембриџу и отишао је у Београд. Невенка је у свом дневнику записала да је Милутин могао да остане у Енглеској, али је сматрао да је потребнији.
– Желио је да да свој допринос обнови земље – наглашава Ирина.
Прво је отишао на родну груду, у Гареву, мјесто на које је био поносан и које је волио до краја живота.
– Гарева је тада била потпуно разрушена. Дјед је имао и знања, и снаге и искуства. Окупио је сељаке из Гареве и прво су обновили школу, па онда остало – прича Ирина.
Потом је отишао у Сарајево, гдје је добио посао професора историје и географије у Другој мушкој гимназији.
– Волио је да ради са младима, а они су од њега могли много да науче. Није се држао само наставног плана. На екскурзије је водио по цијелој Југославији и у иностранство. Осим онога што уче у школи, сматрао је да морају научити још нешто да раде. Сви његови ђаци морали су да знају три ствари: да кориче књиге, да возе бицикл и да снимају фотографије. Био је члан Соколског друштва, члан управе Жељезничког ђачког дома на Илиџи... Био је строг и код њега се знао ред, али ђаци су га, према бакиним причама, обожавали – каже Ирина.
Свестраном, вриједном, интелигентном и образованом Милутину, који је говорио два страна језика (њемачки и енглески) и био успјешан у свему чега се дотакао, није било тешко да се уклопи у Сарајеву. Иако без икаквих веза и игдје икога, убрзо постаје дио тадашње градске елите.
Укључује се и у рад Народног позоришта. Крајем 1930. постаје управник ове културне институције, наслиједивши познате књижевнике Бранислава Нушића и Мирка Королију. На тој функцији остаје дуже него сви његови претходници заједно – чак једанаест година. У Народном позоришту наводе да је стабилизовао услове рада, проширио ансамбл, модернизовао репертоар и отворио могућности за сценски експеримент. Трудио се и да модернизује сцену, проширује фундус декора и костима, а за редитеља доводи Васу Косића. Расписује конкурс за најбољу домаћу драму, који прераста у Фонд за награђивање домаћих драмских текстова, глумаца, редитеља и сценографа.
Колико је био успјешан, види се из текста „Петнаест година Сарајевског позоришта” објављеног у Календару Српског просвјетног и културног ПКД „Просвјета” 1. јануара 1936, мало више од пет година након његовог доласка за управника. Ту је записано да је „данас ово позориште опште добро једне простране средине која знатно прелази границе Дринске бановине. Његов културни утицај осјећа се из сезоне у сезону све јаче, његова публика је, одатле, све бројнија, а благодарећи тој чињеници, и њен умјетнички ниво показује све сталнији успон. Репертоарска политика Позоришта успјела је да југословенску драму, која се све интензивније његује и развија, стави упоредо са страном, оном великих нација с дугим позоришним традицијама и високом позоришном културом. Данас се број југословенских писаца, који се играју на сарајевској сцени, изједначује са бројем страних...”

ПОРОДИЦА

Тридесете године прошлог вијека биле су најсрећније у Милутиновом животу. Године 1930. вјенчао се са Невенком Грђић. Невенка (крштено Невена) рођена је 1901. у Сарајеву, гдје је и одрасла, а из чувене је гатачке породице – њен отац је Шћепан, а стриц Васиљ Грђић, истакнути просвјетни радници и борци против аустро-угарског угњетавања.
– Невенка и Милутин знали су се „из виђења” када је она била завршни разред Женске гимназије, а он професор у Другој мушкој гимназији, јер су обје школе биле у истој згради. Њен отац инсистирао је на томе да, осим сина, и његове ћерке заврше факултет, па је по завршетку гимназије моја бака отишла на студије у Загреб. Љубав међу њима родила се неколико година касније, када се она, након завршетка факултета, вратила у Сарајево и почела да ради као професор историје и географије у Женској гимназији – прича Ирина.
Била је попут њега – савремених схватања, образована и друштвено ангажована. Радила је и као секретар школе, а осим историје и географије предавала је повремено српски и њемачки језик.
– Њих двоје дуго су се забављали. Иако је дједа много вољела, она никако није могла да се одлучи на удају, јер је била веома везана за своју породицу. Године 1931. добили су ћерку Смиљку, а три године касније сина Зорана, мог оца – каже Ирина.
Живјели су срећним породичним животом, у благостању. Имали су стан у Сарајеву, Милутин је направио и викендицу у Палама у којој су живјели током љета и проводили готово све слободно вријеме. Дружили су се са чувеним историчарем и германистом Пером Слијепчевићем, такође Херцеговцем (из Самобора, у општини Гацко), и његовом супругом Љубом. И они су имали љетниковац у Палама.
– Бака је до краја живота с љубављу причала о дједу. Говорила је да низашта не би мијењала тих једанаест година које је провела с њим у браку, да је био диван отац и супруг. Према дјеци је био веома благ, али ред се знао. Много је радио. Када би увече дошао с посла, дјеца су га питала да ли ће ићи у позориште. Ако би рекао да неће, настајало би право мало славље – наглашава Ирина.
Невенка је у свом дневнику записала: „Волио је дјецу с радошћу, а ја увијек са бригом. Увијек сам се бринула шта и како, а он ми говорио да уживам у дјеци. Једном ми је рекао: ’Ко зна, можда ћеш им једном бити и отац и мајка.’”

ХАПШЕЊЕ И СМРТ

Као да је наслутио своју трагичну судбину. На власт 1941. године долазе усташе и први су им на мети били најугледнији Срби, а међу њима и Милутин Јањушевић. Ухапшен је већ 2. маја 1941.
– По хапшењу био је у затвору у Сарајеву. Бака је покушавала да га ослободи, али је то било немогуће. Онда је интерниран, прво у Копривницу, у „Даницу”, први усташки логор на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, а послије у Јадовно – наставља Ирина.
Милутин је из Копривнице слао дописнице, па је породица једно кратко вријеме била у контакту с њим.
– Наравно, све је било под строгом цензуром, није могао ништа да напише о свом боравку тамо ни колико му је тешко. Писао је својој породици колико их воли и да му недостају, Невенку упућивао шта да ради када је ријеч о домаћинству и новцу... Писао је веома ситно, да би могао што више да им каже. На једној од посљедњих дописница послао је поруку својој дјеци: „Татини поноси, мамица ми пише да сте доста добро и да слушате. То ме весели.” Поручио им је да треба да буду добри, здрави и весели и да их татица много воли – прича Ирина.
Посљедња дописница стигла је Невенки 29. јуна 1941.
Невенка сазнаје да је Милутин убијен, али касније сазнаје и када тачно, па је у дневнику записала: „Кажу у логору Јадовно, на Велебиту, 25. јула 1941.”
– Милутина су и након смрти прогонили. Баку су прогласили његовим заступником и тражили да се он пријави на посао, а он у то вријеме већ није био међу живима. Ни бака ни њене сестре нису жељеле да иду на посао и раде за усташку власт. Бака, тата и тетка убрзо су истјерани из стана – каже Ирина.
Невенка се са Зораном и Смиљом вратила код родитеља. Сестра и брат су јој помогли да подигне и школује дјецу.
– Милутинова смрт баки, оцу и тетки заувијек је остала болна тачка. Много им је недостајао. Често су причали о њему, поготово тетка, која га се више сјећала него тата – каже Ирина.
За Милутина Јањушевића данас знају углавном чланови породице Јањушевић и малобројни љубитељи позоришта.
– Из Гацка је рано отишао, а у Сарајеву су га, нажалост, готово потпуно заборавили. Нема ни гроба, ни споменика, нити је било шта посвећено њему. А Народно позориште он је подигао на ноге и допринио културном развоју тадашњег Сарајева. Његова судбина свједочанство је страдања Срба у Другом свјетском рату. Зато се надам да ће, па макар и након толико времена, добити мјесто које заслужује. Макар једну изложбу. Подсјећање на његов живот показује како се воли отаџбина и народ, васпитава омладина и чува породица – закључује Ирина.

***

Невенкина смрт
Невенка Јањушевић до краја живота остала је у Сарајеву. Умрла је у 92. години, у мају 1992.
– Годину или двије прије тога она и њена млађа сестра Босиљка отишле су да живе у старачком дому у сарајевском насељу Неџарићи. Бака је и даље била здрава и витална, али се због лоших услова прехладила, потом добила и упалу плућа. Тетка Смиљка нам је преко радио аматера јавила да је бабушка умрла и да је сахрањена на сарајевском гробљу у Барама – каже Ирина.
Зоран је преминуо 1994, а Смиљка 2014. године.

***

Посјета Косову
Милутин је тридесетих година објављивао и текстове у Календару СПКД „Просвјета”. С посебном љубављу писао је о Косову, односно о својој посјети Звечану.

***

Лист и нова зграда
У вријеме управниковања Милутина Јањушевића покренут је и лист „Сарајевска сцена” чији је уредник био тадашњи драматург Боривоје Јевтић. Настојао је да Сарајево добије нову и модерну позоришну зграду, па је 1. децембра 1940. године, поводом 20. годишњице Народног позоришта, положен и камен темељац. Та зграда никада није изграђена.